Pošto sam sigurna da ima i onih posetilaca koji su ovaj blog shvatili ozbiljno (za razliku od mojih roditelja, npr.), ispričaću vam šta ima novo u mom životu, jer se dugo nismo videli.
Sa šest i po meseci sam i samostalno sela, a bogami i ustala. Od tad samo stojim, to sedenje me ič ne zanima. A dosta sam i ležala, vreme je da i ja provirim malo preko ogradice. Šta sam sve lepo videla...Svet mi se potpuno okrenuo, sve je uspravno. Sad kad sretnem neko klinče odmah mu objasnim da ne gubi vreme ležeći, nego da odmah krene da stoji, mnogo je lepo. 
Naravno, za slučaj da mi neka igračka momentalno zatreba, naučila sam i da puzim. Ko će da dočeka da mi je donesu, odem lepo sama gde treba i uzmem sve što hoću.
Negde u to vreme počela sam i da pričam tečnije. Svašta znam da kažem, npr. "de-de" (da se neki deda ne bi osetio favorizovanim, ja onda zovem obojicu), "ba-ba-ba", retko, reeetko kažem "ta-ta" i "ma-ma" (jasno vam je zašto), a naravno najviše tj. isuviše je prilika za "ajde, ajde!" jer živim sa sporaćima. Neki dan su me toliko iznervirali da uzdahnuh: "Eeee, Bozeee" (al' stvarno).
Na šestomesečnoj kontroli je ustanovljeno da sam teška osam kilograma (o-ho-ho), a visoka 70cm. A pošto sam u međuvremenu počela da konzumiram i raznoraznu klopu, sad su te cifre i povećane. Najviše volim da ručkam sama, a Mama se stalno nešto utrpava i otima mi kašičicu. Nikako da joj objasnim da treba da me pusti da na miru jedem. Voli valjda da se igra, šta li...
1 comment:
Mi vas blog shvatamo ozbiljno, i uvek se odusevimo kad vidimo da ima nesto novo.
Tako, da ubuduce pisite zbog nas :)
Poljubac za Visnju
Post a Comment