Višnja u vrtiću

Dan prvi

Jutros su me probudili u 7h, obukli me onako pospanu, ćušnuli mi Doru u ruke i odveli me u vrtić među gomilu drekavaca. Šta sam drugo mogla nego da plačem i ja. Tako smo mi plakali, i plakali, i plakali, pa su nam doneli hlebić za doručak, a mi smo i dalje plakali. Mami sam posle rekla da nije bilo mesta za mene za stolom, da zbog toga nisam doručkovala.
Kad su roditelji došli po mene bila sam mnooogo srećna i odmah sam prestala da plačem. Pozdravila sam se sa vaspitačicama kulturno:"Doviđenja, vidimo se sutra!", sela u kola i počela da pričam Mami i Tati kako mi je bilo mnogo lepo u vrtiću i kako ću sutra ponovo doći da se igram sa drugarima. Danas smo se samo uplašili, pa smo zato plakali. Ispričala sam kako je tamo bilo puno dece i igračaka. Možda će doći i Mika, danas nije bio, a on je falio da budemo kompletna družina iz parkića. Uplakana, doduše...
Po dolasku kući uzela sam svoju dobro znanu slikovnicu "Višnja u vrtiću" i otpevala pesmicu iz nje:
Vrtić je le-po-tić
Idem opet u vrtić!

Dan četvrti

"Danas ne možemo u vrtić....zato što sam mnogo umorna! I zato što moram u školu!"

Ipak su me odveli.


Dan osmi

"Moramo da požurimo, čeka me vaspitačica u vrtiću!"
"Mamatata, baš vam hvala što ću ja sutra opet ići u vrtić da se igram sa drugarima"