Ćao,ja sam Višnja, teška sam preko tri kilograma i još uvek sam u Maminom stomaku. Ovi matorci navalili: "Kad će, kad će...", ali ja ne vidim ni jedan razlog za žurbu. Lepo mi je ovde. Šutiram Mamu po celi dan, kad mi to dosadi onda malo vežbam boks, a u pauzama između dva treninga štuckam, čisto da zna da sam tu. Najviše volim kad uveče legnemo, jer mi se tada pruža super prilika da šutiram i Tatina leđa. Što on da se oseti zapostavljenim kad ga volim isto koliko i Mamu!
Nismo još uvek odlučili gde ćemo za Novu godinu. Ovi moji me ubeđuju da se strpim do tad pa da idemo na žurku, jer ako se rodim bićemo kod kuće. Nisam ja baš neki tip što voli žurke, a sa druge strane - ipak je Nova godina, bezveze je da sedimo uz TV. Razmisliću još malo.
Mama je mnogo dosadna ovih dana. Rešila je da snimi film o mojim akrobacijama koji će je kasnije podsećati kako je izgledalo dok me je nosila, ali ja baš nešto ne volim publicitet. Čim ona podigne majicu da snima, ja se namerno umirim i neću da se mrdnem sve dok ne odustane. Skoro svakog dana se igramo tako. Kad nam dođu gosti Mama i Tata se hvale kako sam jaka i živahna, pa bi onda svi da me pipnu, a ja opet primenim stari trik i ne mrdam. Samo sa Tatom volim da se igram i ni sa kim više. Sa ostalima ću kad se rodim.
Ovi moji roditelji su se baš pripremili za moje rođenje: torba spremna čeka polazak u porodilište, silne neke analize su žurili da urade da ih ne preduhitrim, preslišavaju se šta će mi kupiti kad se rodim, idu na predavanja u školu za roditelje... Čak su i novi auto kupili za mene (malo preterano, složićete se)! I po celi dan iščekuju kad će krenuti porođaj. A ja baš neću da im kažem! Nemojte ni vi!
No comments:
Post a Comment